Камен је отхранио генерације беловодских клесара. Постао је и остао симбол људске упорности и способности. Камен је симбол чврстоће и постојаности беловодског човека у борби за живот и опстанак.Човекова жеља да камен обликује, да у њему клеше, стара је колико и човек. Наши давни преци у камену су дубили хранилице и појилице за стоку, копали саркофаге, правили надгробне споменике… Напредовањем технологије и израде алата, усавршава се и обрада камена и развија клесарство. Данашња технолошка достигнућа омогућавају резање камена по жељи човека. Без осећајног приступа камену, без ослушкивања како камен звони, без праћња његових вена – жица нема правог клесарства. Традиција обраде камена у Белој Води је сачувана преношењем знања са оца на сина.

Естетску лепоту беловодског пешчара препознајемо у декоративној каменој пластици моравске школе: розетама, порталима, аркадама, венцима, прозорницима са биљним, зоомфорним и грометријским мотивима. Камена има у различитим варијантама беле, жуте и црвене боје. Његове особине, као сто су постојаност, лака обрадивост, боје, уциниле су га тразеним украсним и архитектонско – грађевинским каменом.

У Београду су подигнуте грађевине као што су: црква Св. Марка, палата „Београд“, Аграрна банка (данас Музеј револуције), Хипотекарна банка, Јадранско-подунавска банка (данас Југобанка), Француски културни центар, мост Краља Александра (данас Бранков мост), споменик палима у Првом светском рату…

Љубисав Смиљковић, Живан-Жића и Милутин Миленковић својим длетима су изрезбарили иконостасе у црквама и манастирима:на Озрену, у Моштаници, Шипову, Гламоћу, Језеру код Јајца, Палачковцу код Бања Луке, Доњем Карину код Шибеника, Јасеновцу, Стублу код Краљева, Петријеву код Смедерева, Белој Води, Ђунису код Крушевца, Хопова и Гргетега на Фрушкој гори, Прерадовцу код Опарића… Тесанцима и резбаријама изградили су и украсили цркве у Гламоћком Пољу, Осијеку, Книну, Крњеву, Риљцу, Лучини, Великој Дренови…у Југославији, Бирмингену у Енглеској…